ZAMKA ZVANA SEKSTET
Joši, moja japanska poznanica koja sada živi u našoj zemlji
je ta koja me je pozvala na sekstet. Dugo sam razmišljala jer
mi je malo smetala tajnovitost obavijena oko cele te stvari,
mada me je ona uveravala da nemam razloga za brigu.
Juče rekoh sebi, ajde da i to "preturim preko glave" kako me ona
ne bi više zvala, a ja pronalazila svakojake izgovore.
Napisala sam da je Joši poznanica, mada ona mene smatra svojom
najboljom prijateljicom ovde, što mi malo smeta.
Upoznale smo se pre par godina, sasvim slučajno kada me je
pitala za neku ulicu.
Onda me je zamolila da razmenimo telefone, tu me malo zatekla, ali sam
i to uradila, misleći da je više neću ni videti.
Prevarila sam se. Bila je veoma uporna u zvanju, nekad sam morala
i da lažem da bih je izbegla, jer je već počela da preteruje
sa željom za druženjem.
Elem, da se vratimo na sekstet. Dobih adresu na koju na dođem,
obzirom da mi je blizu čudila sam se da ne znam da tu nešto postoji.
Kada sam stigla, videh da je to bivša mesna zajednica,
čije se prostorije sada izdaju.
Ušla sam u prostoriju gde me je čekao kvintet:
Dve prelepe mlade crnkinje kao gazelice,
jedna iz Kenije, druga Nigerije,
gospođa iz austrijske ambasade,
mladić iz Argentine i Joši.
Na sredini prostorije šest stolica poređano u krug.
Na stolu sa strane - domaći roštilj !
Od ovakvog skupa biste očekivali nešto egzotičnije.
Upoznavanje, neobavezno ćaskanje a onda nas je
mladi argentinac Miguel zamolio da sednemo. Uzeo je gitaru
i počeo da svira i pevuši neku pesmu, malo na engleskom,
malo na španskom pa na srpskom. Pesma je bila religiozna,
slavilo se "Vrhunsko biće". Koje, ne znam, oslovljavaju ga
samo "Vrhunskim".
Svi su imali neke male knjižice iz kojih su čitali stihove i
pridružili se mladiću pevajući tu pesmu.
Kada je pesma bila gotova, Miguel je odložio gitaru i
svi su krenuli sa molitvom, tiho, svako na svom jeziku.
Onda je usledila molitva gde je svako čitao po nekoliko rečenice
iz te knjižice, a sledeći nastavljao.
Na kraju "obreda" (ne znam kako bih ga drugačije nazvala),
svako je glasno izrekao neku svoju želju pa su se svi zajedno
pomolili da im Vrhunski ispuni želje.
Ustali smo, Joši nas je zamolila da se poslužimo roštiljem,
uz koji su svi uzeli i pivo. Miguel je ponovo uzeo gitaru i prebirao
po žicama neke poznate melodije.
Joši me je svakom ponaosob predstavila kao svoju najbolju
prijateljicu i ostavljala da pričam s njima.
Iako sam se osećala malo nelagodno, uvučena u nešto što
možda i ne bih da sam znala, impresionarala me je njihova
pozitvina energija i otvorenost.
Svi su srećni, nasmejani, pozitivni,
kao da ne žive u zemlji Srbiji.
Aleksandrijski sekstet
Nemojte da vas zavara naslov, ne, direktne veze nema, možda neka posredna, ali o tome možda jednog drugog dana.
Šta raditi kada se nađete na vratima seksteta ? Znam da ima mnogo rešenja, ali me baš ovo zaintrigiralo, jer nikada nisam bila u istom. Sekstet nije sitnica, to je ozbiljna stvar i zahteva isto tako ozbiljan pristup.
Verovatno se pitate : kakav sekstet, ko je u sekstetu? Ni meni nije poznato, samo znam da postoji i da sam pozvana da se priključim.
https://www.youtube.com/watch?v=NYWVLZkFLtc
